Млада редитељка Кармен Обрдаљ: Једина ми је жеља да радим филмове
Да креативност и жеља за радом немају границе доказује млада редитељка Кармен Обрдаљ из Мостара, чији је кратки документарни филм "Зашто мама вазда плаче?" недавно награђен на "Међународном медија фестивалу Јуки" у Велсу у Аустрији.
Ово је осмо признање за младу ауторку, која је студент Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци, на Катедри за ФТВ режију.
Жири поменутог фестивала је образлажући награду написао како су одушевљени младом редитељком.
"Одушевио нас је овај млади кинематографски глас и заинтригирано настављамо пратити куда ће се она кретати у будућности", навели су између осталог.
Кроз 15 минута документарца "Зашто мама вазда плаче?" гледаоци имају прилику да прате причу дјевојчице која се присјећа свега што ју је притискало за вријеме рата у БиХ, када су њени родитељи били раздвојени.
Обрдаљева у разговору за "Независне" признаје да јој прија ова награда, као и да јој је највећа жеља да се настави бавити филмом.
НН: Ваш филм "Зашто мама вазда плаче" овјенчан је осмом наградом на фестивалу у Аустрији. Колико Вам као младом аутору значе признања?
ОБРДАЉ: Селекција је била врло богата, и по бројности, и по квалитету филмова. С обзиром на то нисам очекивала награду и одушевило ме кад сам примила вијест... А свака награда ми је јако значајна.
НН: Ријеч је о документарцу који из Ваше визуре приказује причу дјевојчице у рату у БиХ. Колико Вам је важно што је негдје и та лична прича забиљежена на овај начин?
ОБРДАЉ: То је прича једне породице чија су писма послужила као сценарио за филм. Неке од тих писама видимо и у филму. То је прича коју сам покушала испричати из првог лица и, наравно, ту сам умијешала и нека своја лична сјећања. Није баш моја лична прича, али сам покушала испричати лично, како бих је приближила публици.
НН: Колико је трајао процес рада и колико је он био захтјеван или, пак, пријатан за ауторску екипу?
ОБРДАЉ: Цјелокупан процес је трајао осам мјесеци, с тим да то укључује и продукцију и постпродукцију, а радили смо око пет мјесеци на писању, читању писама и свега. Снимање није било претјерано захтјевно. Оно је трајало десет дана и било нам је предивно. С обзиром на то да је у питању документарни филм нисмо имали много притиска, а касније је монтажа протекла одлично јер сам имала доброг сарадника - Александра Јурића, који студира са мном на Академији. Такође је и сниматељка Јана Вуковић била на висини задатка, тако да кад имате супер сараднике ништа није тешко.
НН: И даље сте студент на Академији умјетности Универзитета у Бањалуци. Колико Вам је она дала добар основ за бављење режијом и колико сте задовољни процесом рада на истој?
ОБРДАЉ: Академија је добра за почетак и за неко обликовање што се тиче рада на филму. Ја сам јако захвална што имам супер професоре Сашу Хајдуковића и Марка Шипку, који су квалитетни људи и професори и који су ме обликовали не само као некога коме су показали занат, већ и као особу. Што се тиче Катедре режије, мислим да је феноменална и препоручила бих свима који желе да се баве филмом да упишу академију у Бањалуци.
НН: Да ли већ имате неке планове за нове пројекте?
ОБРДАЉ: Тренутно радимо на постпродукцији кратког филма, који је субвенционисало Министарство просвјете и културе Републике Српске. Ријеч је о краткометражном играном филму и након тога слиједи дипломски филм, па ћу послије видјети...
НН: Какви су Вам планови и жеље након завршетка Академије, да ли ћете остати у БиХ или ћете свој пут наставити негдје вани?
ОБРДАЉ: Што се тиче усавршавања и рада на филму, једина жеља ми је да ми се пружи прилика да радим филмове, било овдје или негдје вани.
