,,У свом раду се базирам на потрошачки моменат – кесе као дио потрошачког друштва. Представљене су у три фазе гдје се приказују као празне, већ употребљене и „спремне за чување“ или су нечим напуњене. Оно што се углавном у кесама појављује је храна, односно управо те намирнице које уносимо у свој организам. То нам указује на чињеницу колико је савремени човјек склон чувању намирница у кесама. Тако пластичне кесе добијају ново својство, и то амбалажно својство, које поред чувања хране има могућност да убрза процес њеног пропадања. Такође примјећујем да је данашњи човјек склон чувању кеса. Након што се једном искористи, ријетко када ће бити бачена, већ ће бити сачувана међу гомилом других претходно сачуваних кеса. Ово истиче помјерање из једне крајности у другу човјека као конзуматора, па у једном случају ми постајемо потрошачи зависни од кеса, расипничког духа, а у другом се трудимо да сваку кесу сачувамо вјерујући да ће нам у једном моменту бити потребна и на тај начин ћемо уштедити на њима. Кесе постају симбол потрошачке културе, али и загађивања и расипништва. Пластичне кесе такође постају и добар рекламни материјал путем којих многе фирме у традиционалној пословној комуникацији користе прилику да промовишу свој рад. Тако кесе постају „сувенир“ тржишне економије и свих њених фаза. Кеса одражава понашање потрошача у цијелом свијету својом пролазношћу и свеприсутношћу. Савремени човјек није свјестан посљедица које изазивају пластичне кесе, а те посљедице су многобројне и у најчешћим случајевима су штетне по околину, посебно ако узмемо у обзир њихову дугогодишњу разградњу која траје и по неколико стотина година. Такође су изражене и негативне посљедице по жива бића. С обзиром на њихову лакоћу, кесе које не заврше затрпане у земљи, ношене вјетром завршавају у водама широм планете и тако изазивају смртност многих животиња."