У уторак, 12. 7. 2022. године у Музичком павиљону парка Петар Кочић, у организацији Културног центра Бански Двор, уприличиће се отварање самосталне изложбе др ум. доц. Радослава Тадића.

Преносимо дио текста кустоскиње ове изложбе, Ивоне Фрегл, историчарке умјетности:

"Уметник се окреће ка делимичној дематеријализацији, одсуству тежине подлоге и непроменљивости форме, фиксирајући гестуалне потезе претежно једне боје између две транспарентне, обликовно флексибилне површине најлона, омогућујући струјању ваздуха да утиче на промену облика рада. Посматрач види целину боје без оквира, која у нашој имагинацији тежи да освоји простор и изван граница површине коју заузима. Иако би се на први поглед помислило да је реч о монохромним радовима, Голе слике Радослава Тадића то нису. У свакој слици приметна је јасна превласт једне боје, али је уметник обогаћује различитим валерима, као и, пре допунама него акцентима других боја које постоје искључиво у функцији истицања одабране колоритске вредности. 

Интересантно је било истражити шта је заправо подстакло уметника да крене у правцу релативизације форме и фиксирања боје (као носиоца уметничког рада) између најлона. Иако је данашње стање прекарности уметника сигурно одиграло велику улогу у осмишљавању егзекуције радова на најлонима (могу се спаковати у мали простор те се лако преносе, обезбеђују више различитих начина поставке радова и самостално, али и у оквиру просторних инсталација), за Тадићев оригинални концепт радова из циклуса Голе релевантнији је уметнички, визуелни чинилац – поставком боје између две провидне фолије дводимензионална слика постаје тродимензионални објекат јер, да би се сагледала, посматрач мора обићи пун круг око ње, тј. мора да освести простор у ком се и он и рад налазе. Доживљају просторности доприносе и периодични транспарентни делови радова кроз које се назиру обележја простора који их окружује, као и непостојање јасно одређене границе рада – рама. Уметник овим поступцима није омогућио да се слика-објекат преклапа са окружењем, већ да се шири и изван физичких граница најлона, постајући паралелно присутан свет за себе. 

Иако се боје могу посматрати као неодвојива својства неког појма али и као метафоре фиксираних културних значења, боја као феномен Тадића привлачи више у смислу непресушног естетског и асоцијативног потенцијала него као симболичка вредност. У радовима из циклуса Голе боја не представља квалитет, већ сам ентитет рада."