„POLYLEG 0.1 временска матрица приказа“  је интермедијална изложба  које је настала заједничким радом др Тилена Жбоне професора сликарства и др Бориса Кавура, професора археологије, Жбона и Кавур су заједно реализовали концепт истраживања који је претходио изложби. Тако је Жбона као аутор визуализовао и декодирао умјетничке радове изложбе Polyleg 0.1 кроз истраживање технолошких медијских комуникација развоја слоговних умјетничких/интермедијских стилова. Кавур је са друге стране дао смјернице у смислу науке кроз еволуцијски и археолошки контекст наративности инсценације изложбе унутар Програма за истраживање и технолошки развој Хоризонт 2020. Преклапањем вишемедијских приступа као што су дигитални и умјетнички, они дизајнирају нове визуелно/комуникацијске конструкције базиране на узорцима/кодовима преузетим из микроскопски увећаних дијелова материје шећера, фрагмената људских костију и каменог оруђа. На овај начин се пропитују комплексни односи антропоцентричног субјекта и његовог дизајнираног свијета конструисаног унутар природе.

Органски микро вез тако постаје дигитализовани код који даљим посредством дигиталног медија бива естетизован и компонован у визуелне-каузалне слиједове, наизглед декоративне блокове. Истраживачки документ и нучна чињеница се надграђује креативно. Ови факти постају експресије отворене за промишљање, које је неоптерећено њиховом простом датошћу већ продубљено њиховим трансформативним и генеративним потенцијалом.  Свака материја природе, иако није самоодржива, има одређена својства самопроизводње. Ови радови тако не само да упућују на преплитање цивилизације и природе већ дају нове идеје о могућностима генезе, дизајнирања и даље надградње материјалне стварности у којој живимо. Овакав вишемедијски приступ раду бисмо могли назвати једном врстом „материјалне технологије“, појам који користи Нери Оксман спајајући у свом истраживању науку, дизајн, умјетност и архитектуру.

Тилен Жбона и Борис Кавур преузимањем и селекцијом визуелних кодова из природних материјала (у смислу примјењиве естетике), такође помјерају начине мишљења о границама етике. Они концептуализују мисао о материјалној стварности уз помоћ дигиталне организације микро садржаја одабраних материјала. Тако ова камено-шећерно-коштана стварност постаје поетизована комуникација органским знаковима, а не само микроскопски узорак. Оваква дјела су корисни концепти који могућу етику живљења заснивају на потенцијалном складу цивилизације и природне околине. Концепти су потребни да би постојао простор у коме размишљамо, интуитивно доживљавамо, осмишљавамо, гдје осјећамо као цивилизована бића. Утјеловљена мисао као потенцијални концепт има етичку димензију која се усваја и надограђује кроз праксу живљења, прије него утврђеним смјерницама етичких принципа који се уче напамет. Форме живљења чине живот. Оно што је „живо” способно је да константно постаје, трансформише се, измишља се, измишља нове начине како да се ствара, да само себе превазилази. Када молекуларни биолози подијеле дијелове ДНК кода са дизајнерима, креира се заједнички језик који није само метафоричан, већ је веома експлицитан и личан подједнако.

Серија радова „POLYLEG 0.1 временска матрица приказа“, такође на занимљив начин интерпретира Спинозине монистичке идеје. У Спинозином „цјеловитом” приступу имамо распоред односа материја–структура–облик (као у природи), гдје материја иницира и имплицира структуру која потом иницира облик. Идеја је да се да првенство материјалу приликом дизајна и тако добије дизајн промјењивих и вишеструких својстава. У овом приступу материјал претходи облику, а то је структурирање материјала кроз његова природом дата својства и приступ материјалу као услову или носиоцу функције која предвиђа његов облик, а облик даље сугерише намјену. Опште прихваћени и примјењивани модел јесте да је функција нужност која диктира остале фазе пројектовања, дизајнирања и производње. Тако што се најбољи одговарајући материјал проналази да би служио функцији предмета који даље испуњава своју сврху. Умјесто овог дуалистичког модела, еволуција се дешава у самој сржи приступа, а затим у оствареној пракси кроз медиј која коначно интегрише структуру и кожу у једно, а сама функција дјела (умјетничког, итд.) еволуира у својства могуће трансформативности и раста умјесто крутих, унапријед задатих и коначних оквира једне функције.  У овом случају је умјетнички приступ Тилена Жбоне тај којим се стратешки контролише густина веза, боја матрица и слагање кодова у различите композиције и структуре при чему умјетник усмјерава датости материјалних супстанци при стварању форме која отворено и слободно комуницира.

Као што према Рејмону Ријеу сваки организам посједује одређену тему кроз коју остварује свој потенцијал, емитујући је као музичку композицију која носи у себи насљеђе и генерисана искуства прошлости те подједнако служи као свијест, водиља и оријентир ка будућности. Такође би се могло рећи за ове концептуално-ликовне радове Тилена Жбоне  и контекстуализације еволуцијског дијела инсценације изложбе Бориса Кавура, да су својеврсне мнемоничке теме будући да се значајно ослањају на концепт времена и композиције. У свијету Ријеових транспросторних и мнемоничких тема, крећу се силе/енергије које усмјеравају свијест и које су услов настанка материјалних организација.  Рије види организам као огледало мнемоничке теме. Та тема се остварује у материји кроз комплексне биолошке односе и везе органа, њихових структура и релативних односа, кроз саму појаву бића у времену и простору. Меморија и свијест услов су за постојање бића, а тијела су власништво меморије. Да би се материја могла усмјерити, у постојању и развоју мора постојати мнемоничка структура, мора постојати меморија која ће тијела лоцирати и ситуирати у времену и простору.

 Постоји нешто поетично и утопијско у овим органским композицијама, као да чине видљивим ограничења природног свијета, а истовремено се указују и као границе из којих може израсти један нови свијет. Да ли се наше напредне технологије могу користити за побољшање разумијевања и надградње природних околности и нас самих, а не само за економски посредовану експлоатацију? Изазов је размишљати о интегрисању технологије и организама на такав начин да творе свијет који их не доживљава као супротности.

др ум Борјана Мрђа, ванредни професор